Put na Kosovo - Prizren

Njen put na Kosovo I

U narednim redovima ću pokušati da opišem svoj prvi odlazak u Metohiju, svoj put na Kosovo, u Prizren, carski grad, toliko puta pominjan u kontekstu “dogodine..”. Tada nisam poznavala nikoga dole, niti je moje poreklo sa Kosmeta, nisam imala niti jedan jedini broj telefona kome bih se mogla najaviti, a nisam se nikome ni javila gde idem, baš ništa. Nije postojao niti jedan vidljiv razlog da se uopšte uputim tako. I dan danas me pitaju zbog čega idem. Više i ne pokušavam da odgovorim, niti će se ovaj tekst baviti davanjem odgovora na pitanje “zašto”. Onaj ko pita, sigurna sam, ne može ni da shvati. Ko ne pita, otići će sam. Sve što sledi je puko prepričavanje događaja od momenta kada sam stupila na tle Kosmeta.

Put na Kosovo – dan prvi

Milan iz Mitorvice me je pitao, dok su se svuda oko nas izležavali lokalni mitrovački psi beskućnici i prvi vidljivi problem tog malenog grada, zbog čega ne pišem o svojim putovanjima po Kosmetu. Kaže da bi ih on prvi čitao, a veruje da bi i mnogi drugi, i da, iako je baš odatle, ne zna za mnoga mesta koja mu ushićeno nabrajam da sam obišla ovog puta. Pa na svega 15 minuta vožnje od njegove kuće se nalazi najstariji i najveći sačuvani kameni, lučni most u Srbiji i on ga nikada nije video. Vrhunac domaćeg graditeljstva 14. veka, a pri tom je i mnogo duži od današnjih vidljivih 135 metara. Tako sam majušna u odnosu na njega i njegove grandiozne lukove. Nanosi zemlje i peska su tokom stotina godina učinili svoje, a Sitnica koju je nekada premošćavao je odavno promenila svoj tok, tako da je ostao da stoji sam, na sred livade. Ne znam da li će ikada iko njemu odlaziti kao što odlazi da vidi njegovog znatno mlađeg skoro pa blizanca na Drini u Višegradu, ali mi je drago da sada bar još jedan čovek zna da on postoji. I da smo ga mi napravili. Osim ako pitate lokalne vodiče iz Vučitrna. Oni će most datovati u pozniji period i pripisati Osmanlijama, iako bi svaki laik mogao da uoči razliku u arhitekturi, vrsti i obradi kamena, kao i da tu nema ničeg Osmanskog. Samo srednjovekovna Srbija, očigledno.

 

najstariji i najveći sačuvani kameni, lučni most u Srbiji

najstariji i najveći sačuvani kameni, lučni most u Srbiji

Uglavnom, nikada nisam smatrala da bi ono što radim u slobodno vreme moglo da zainteresuje bilo koga, osim možda Vidana i još par istinskih poznavalaca te oblasti. Pri tom, smatram da ne posedujem nikakav poseban dar pisanja, iako je moj otac svojevremeno napisao na desetine nekakvih knjiga, niti sam preterano blagoglagoljiva i postoji realna mogućnost stvaranja suprotnog efekta. Ali ako bi bar Milan iz Mitrovice pročitao, s obzirom na to da je izrazio želju, kao i još jedan Milan iz Beograda, to bi bilo sasvim dovoljno.

Nešto pre moje odluke da posetim Kosmet videla sam kako je Srđan iz Banja Luke, isto tako jednostavno otišao. Detaljno sam pročitala njegov blog, pregledala gugl mape i rekla sebi: “ako može on, mogu i ja”. Toliko o pripremama. Zašto bi neki lik iz Banjaluke (koju sam do tada smatrala najlepšim srpskim gradom) bio sposobniji da se snađe daleko od kuće. Vodila sam se mišlju da i ti neki većinski ljudi koji žive na Kosmetu moraju da funkcionišu isto kao i mi, da imaju puteve i autobuse kako bi išli do sela ili bilo gde. Da imaju prodavnice. Da znaju engleski. Po prethodno nabrojanom očigledno je da sam imala velike predrasude.



Ovo je bilo sasvim dovoljno da se ohrabrim i potpuno sama dođem na glavnu autobusku stanicu u Beogradu, u pet sati ujutru. Još nije bilo lepo svanulo, a ja sam u rukama držala svoju kartu do Prizrena. Okej, ima još nekih ljudi tu, sjajno. Dakle, ipak moji sunarodnici odlaze da ispune ono “dogodine”. Vrlo brzo sam se uverila da ipak nije tako i da su svi putnici, njih 30 – ak, zapravo Albanci, a da smo samo još jedna žena i ja Srpkinje.

Ona je pošla kući, tamo živi, a ja baš i ne znam gde sam pošla. A kako znam ko je ko – pa po prostom pravljenju spiska putnika sa sve ličnim kartama i prozivanjem kao u školi. To se inače samo dešava ako idete preko Merdara, na ostalim prelazima ne. I tako su me apsolutno svi posmatrali vrlo očigledno i smem reći nekulturno, jer sa svojim imenom i prezimenom, šta ću tu, žensko i samo. Oni slobodniji počinju i razgovor. Mislim u sebi, “oh samo mi je to trebalo”, ali šta sad, nivo vaspitanja, a i radoznalosti, mi ne dozvoljava da se pravim da ne razumem šta mi govore.



Upoznajem Arifa, iz Prizrena, čoveka u srednjim tridesetim. Bio je u Beogradu na VMA (???) na lečenju. Tečno govori srpski, ima čak i beogradski akcenat. Kaže da je to zbog toga što je u mladosti, tokom svojih studentskih dana, voleo da dolazi u dom na Karaburmi i da se tamo prošvercuje i spava (?) i tako besplatno ili za sitne novce boravi u prestonici. Kaže “prestonica”, iako je u to vreme kad se on švercovao po domovima, Priština odavno proglasila neovisnost.

Dovitljiv čovek. Ostao je dovitljiv i u tridesetim, jer kako sam kaže, silan novac daje jednom našem lekaru, poreklom “odozdo”, da bi ga primio i lečio na pomenutoj VMA. Nije bilo lako stupiti u kontakt sa doktorom, morao je preko poznanika, jer je diskrecija zagarantovana, ali veruje da su najbolji lekari u Beogradu i ne žali novac. Pitam ga da li ima našu ličnu kartu ili zdravstvenu knjižicu. Nema, govori i smejulji se. Nisam sigurna da li mi je drago što tim putem mnogo novca ostavljaju nama ili kivna jer zbog njega i takvih, oni koji ovde plaćaju zdravstveno osiguranje ne mogu da budu primljeni.

Kako bilo, Arif se sprema i da sredi papire da ide preko socijalnog u Banju Koviljaču, naravno ništa da ne plati. Moju mamu već ko zna koji put odbijaju za tu istu banju. Tada sam već odlučila da ne želim da pričam više sa njim i promenila mesto pravdajući se manjkom prostora. Moguće da je taj moj potez izgledao kao poziv novim saputnicima da mi priđu i stupe u kontakt, pošto su ubrzo došla dvojica.

Bekim i drug, iz Podujeva. Bili u Hrvatskoj na građevini, tamo rade i pošli su kućama da vide žene i decu, iako obojica imaju instalirane kamere u svim sobama i posmatraju preko telefona šta se dešava. Daju mi da pogledam kako su sredili domove. Tehnika je čudo. Evo me u busu sa nepoznatim ljudima i gledam neku ženu iz Podujeva kako usisava. Bekim kaže da dok nije otišao u Hrvatsku nije znao da priča srpski (??) ali da je tamo naučio. U Hrvatskoj se uči srpski. Htedoh mu reći da to što je upravo izgovorio zaista lepo zvuči. On čak i priča neki južnjački dijalekt srpskog jezika, jer su ostali radnici na gradilištu iz Leskovca. Dotle smo stigli, i jedni i drugi.

Nudi mi suptilno svoj fejsbuk i instagram više puta, kao i broj telefona da se dogovorimo da me vodi na more u Sarandu, da vidim ja šta su
prave lepote i zgodni muškarci. Albanci, razume se. Za sebe takođe tvrdi da je zgodan, nego se sad malo ugojio zbog onih Srba sa gradilišta, stalno spremaju neke uštipke i on ne može da im odoli.

Stvarno smo za sve krivi.

U ćaskanju je protekao deo puta do administrativnog prelaza, gde sam po prvi put shvatila da moj mladolik izgled umnogome pomaže prelasku, jer jedino meni nisu tražili ličnu kartu. Ni naši ni njihovi. To će se kasnije, tokom sledećih odlazaka, ispostaviti kao uobičajena stvar. Nesrećan momenat se javio odmah nakon ulaska na teritoriju pokrajine i nakon mog pitanja koliko još ima da se vozimo do Prizrena, na šta su svi uglas rekli da bus uopšte ne ide tamo, već samo do Prištine.

Mali šok. Šta ću sad? Zapravo ne znam ni šta bih da i ide direktno u Prizren, jer ni za tamo nemam ni plan ni ideju, ali mi svakako ruši prvobitnu zamisao, a to je da se bar za ovaj prvi odlazak nigde ne zadržavam. Posle tri sekunde paničenja sam se u potpunosti vratila u ravnotežu, jer, zaboga, pa Priština je glavni grad, nečega… i isto kao i u Beogradu ima na stotine buseva za svuda po provinciji. To se ja samo nadam da je tako, uopšte nisam proveravala prethodno na netu. A sad i da hoću da proverim ne mogu jer shodno Briselskom sporazumu evo me u roamingu. I onda mi opet nije bilo sve tako svejedno. I zašto prodaju karte na relaciji Beograd Prizren i zašto na autobusu stoji tabla da mu je to mesto odredišta, kad nije.

Naravoučenije – uvek usmeno proveravaj.

Ulazimo u Prištinu, u daljini vidim Gazimestan, spomenik srpskim junacima i nekontrolisano se osmehujem, trudim se da što duže zadržim pogled na njemu. Sigurno delujem potpuno ozareno. Znam da to i moji saputnici vide, a znam i da znaju šta tačno gledam, ali ne marim više. Tu sam gde sam.

Priština je retko ružan grad. Mešavina Kaluđerice i Beograda na vodi. Mnogo novih staklenih, visokih građevina bez ikakvog smislenog plana i reda. Hiljade albanskih zastava i gužva u saobraćaju karakteristična za sve velike gradove. Pošto sam došla u vreme nekog rimokatoličkog praznika, svi Arbanasi iz Njemačke i Švajcarske su te slobodne dane iskoristili da dođu kući i pokažu svoje skupocene automobile.



Izlazim iz autobusa na glavnoj stanici i uočavam da se preko puta nalazi nešto što liči na polusrušenu crkvu. Dovoljan razlog da zaboravim na ono što sam sama sebi govorila, a to je da nema zastajkivanja do Prizrena. Šta fali, dug je dan, smrkava se tok oko osam uveče, vreme je na mojoj strani, stići ću do zamišljenog cilja već. Pozdravljam se sa Arifom po kojeg je došao prijatelj da ga odveze u Prizren. Ponudili su mi prevoz, ali je moj odgovor bio da moram do crkve. Malo ih je to zbunilo, kažu nema crkva tu. Uveravam ih da ima i rastajemo se. Rekoše mi da im se sutra javim da idemo na kafu.

Važi važi.

Tačno preko puta glavne stanice, a odmah pored velelepne ambasade SAD-a, nalazi se jedan zarastao i neodržavan plac, pun svakojakog rastinja. Skroz čudno da nije iskorišćen za neki tržni centar, dobra je lokacija, i velika. Iz sredine tog žbunja viri krst. Ubrzo sam ustanovila da je to srpsko pravoslavno groblje, sa polomljenim nadgrobnim pločama i onom pomenutom oskrnavljenom kapelom. Ponavljam, svega nekoliko metara od ambasase SAD-a i američke zastave koja se tu vijori. Visina bodljikavih trava mi nije dozvolila detaljnije istraživanje, pa sam se vratila do stanice da sačekam prvi sledeći prevoz do Prizrena. Moja pojava kako izlazim iz tog šišljaka u roze letnjoj, kratkoj haljinici je zainteresovala prolaznike. Samo smireno ZRS, nek gledaju. Cenim da sam prijatnog izgleda, pa ono, ima šta i da vide… Skromnost na nivou, ali pomaže u takvoj situaciji gde je očigledno ko si. A srculence lupa, onako baš baš.

Teorija o broju autobuskih polazaka se ispostavila kao tačna, ima ih za sve gradove, sela i varoši po čitavom Kosmetu, možete čak ići u Severnu Makedoniju, Crnu Goru, naravno Albaniju. Ovog puta nisam želela da mi se bilo ko obraća, pa sam stavila slušalice. Nikakve muzike nije bilo, moram da pratim i čujem šta se dešava oko mene, ali je to dovoljan znak da ne mogu da pričam. Sve što sada mogu reći da sam najlepše prizore ikada videla u delu puta nakon Suve Reke. A mogu i reći da sam videla mnogo mesta na ovom svetu. Taj predivni masiv Šare sa sve snegom u maju i Koritnik tamo iza, pa Paštrik i onda kao vrhunac, čitave Prokletije.

Prizren pogled sa tvrđave na Šaru

Kako smo samo mali.

Vedro nebo me je poslužilo i visoki obrisi su se jasno videli. Čoveče, zar je moguće da neko može da ne voli ovakvo mesto. I kako je moguće da se na ovako lepom mestu desilo toliko ružnih stvari. Približavajući se samom Prizrenu počela sam da uočavam obrise tvrđave, ONE tvrđave o kojoj sam toliko čitala, pa jedna crkva, pa još jedna. Belasaju se na brdu i dominiraju gradom. Tako! I imaju krst na svojim kupolama. I opet sam izgledala ozareno. Znam da u samom gradu ima još desetak crkava, i sve ću ih naći. Valjda. Što se tiče tih krstova koje vidim, vrlo moguće da je to jedna moja vrlo licemerna karakteristika, jer u crkvu nikada do tada nisam išla, niti praktikovala bilo kakav vid religioznosti, a o spoljašnjim manifestacijama iste tek nije bilo govora. Identično mojoj glupoj ideji da postim svake srede i petka dok sam učila turski u Istanbulskoj četvrti Kartaltepe, mahom nastanjenom došljacima iz Raške, koju oni zovu Sandžak. Jedina pobuda je bila pokušaj odraza identiteta. Jako glupo. I da ponovim licemerno. U Bibliji Isus Hrist 17 puta izgovara frazu “licemer si..”. E tako isto ja sada gledam te krstove.



Da se vratimo na grad. Ovde je već potpuno drugačija situacija nego u Prištini, ulice jesu uske, ali imaju nekakav stari šmek. Sve što sam znala bilo je da moram da nađem reku Bistricu i da idem nekoliko kilometara uzvodno. Tamo je manastir Svetih Arhangela, zadužbina cara Dušana i njegovo prvobitno grobno mesto. Čoveče, nikom se nisam najavila, potpuno nekulturno, da li uopšte primaju putnike na konačište!? Što bi me primili kad me i ne znaju, nemam ni blagoslov, niti preporuku!? Ali opet, ne mogu da me ostave na ulici međ zna se već kim. U tom razmišljanju sam dospela do samog srca grada i odgovorno tvrdim i sada, posle toliko vremena, da nema lepšeg mesta do Prizrena! A svi znaju moju fascinaciju Moskvom i pre svega Peterburgom. Ipak, uvek bih pre izabrala mali, neugledni Prizren u odnosu na njih, ili bilo koji grad na zapadu koji sam imala prilike da vidim. Pošto mi moj skromni rečnik ne dozvoljava da drugačije opišem kako je to meni Prizren najlepši, pribegla sam poređenju. I to ni manje ni više nego sa nekim od najvećih i najpoznatijih gradova sveta. Kažu da ko proba vodu sa Šadrvana, uvek će se vraćati. Ja nisam smela da je probam, baš iz tog razloga, jer, šta ako ostanem, a to ne smem, a eto ipak se i dalje vraćam. Šta bi bilo da sam stvarno pila. Nisam imala vremena da se zadržavam pored crkava koje sam ugledala i u podnožju, sve sam ih ostavila za sutra. Čak ih neću ni nešto preterano opisivati. Koga bude interesovalo kako izgledaju može to vrlo lako da proveri na internetu. Ono što bih sigurno pokušala da opišem jeste moj doživljaj istih, koji me očigledno goni da im se iznova vraćam.

Prizren šadrvan

Prizren

 

 

Grad je bio neobično živ i uprkos sutonu. Devojke i žene su prelepe, imaju divne kose, i nekako drugačija lica od naših. Za muškarce ne bih mogla isto reći, tako da Bekime iz Podujeva sori. Tvoja tvrdnja o zgodnosti propada. Svejedno, svi su moderni i opušteni. Čujem ih i vidim ima Turaka i Goranaca i svega.

Put na Kosovo Prizren

Samo nas ne.

Ima i staraca sa sada tradicionalnim kečićima. Znam za dve verzije priče o toj kapi. Po jednoj, Turci su je nametnuli kako bi lakše uočili kradljivce stoke i svi za koje se sumnjalo da su lopovi, a to je izgleda ceo albanski narod, su je morali silom nositi. Po drugoj, lepšoj verziji, primili su je od rimokatolika iz Italije koji su vršljali krajem 19. veka po drugoj strani Jadranske obale. Bilo kako bilo, ne bi trebalo da je mnogo stara tradicija.

Put na Kosovo - Prizren

Pošto sam se preračunala, trebalo je da požurim ka manastiru, koji je negde uzvodno, jel. Tada nisam znala za pešačku stazu na drugoj strani reke, pa sam više od 40 minuta išla kolovozom po onim krivinama i tik uz provalije. Kako je noć sve više padala, ubrzavala sam korak i samu sebe pitala šta mi je ovo trebalo. Mrak je, ne znam gde sam, niko ne zna gde sam, telefon mi ne radi i čini mi se da sam daleko od bilo kakve civilizacije. Okolo su samo šuma i stene…

Više ni sama ne znam kada, ali obrisi porušenog manastira su se odjednom ukazali iza poslednje krivine što mi je donelo olakšanje, ali sad treba stati pred te ljude i reći evo, ja došla, molim da me primite.

Izgledam kao najobičniji i najprostiji bezbožnik, ne znam ni jedno crkveno i versko pravilo, ne znam ni šta bi trebalo da kažem, uradim, ali došla sam kod njih da ih zamolim za konačište. Skoro je devet i monasi su se povukli u svoje kelije i svetla su pogašena. Nekom pukom srećom jedan, koji će kasnije postati, slobodno mogu reći, moj veliki prijatelj, je ostao napolju da zatvori pse i tako je sve počelo. Od ovog trenutka je Prizren moja druga kuća, a ja sam postala neraskidivo povezana sa tih nekoliko naših sunarodnika koji žive tamo i koje ću upoznati u narednim danima, tokom svog prvog boravka…



Comments 4

Komentariši