Put na Kosovo Bogorodica Ljeviška

Njen put na Kosovo III – Bogorodica Ljeviška

„Gde žuriš Zoro? Neće Đakovica nigde.“

Moje poimanje vremena i obaveza se očigledno razlikuje od onoga kako to monasi doživljavaju. Šta je vreme uopšte za njih? Izgleda da je sve suprotno od onoga što je meni. Naviknuta sam i
primorana da sve obavljam odmah i u brzini, da bih stigla nakon toga da obavljam još obaveza i tako u nizu. Kapitalizam. Daj da što pre završim ponude na poslu i da požurim na GSP, da što
pre izađem iz špica na Brankovom i da se što pre otarasim ljudi sa kojima sam primorana da se formalno sretnem… pa onda da otrčim na trening i na brzinu da jedem.

Pranje prozora u manastiru ne funkcioniše tako. Moja zamisao da ustanem pre svih i krenem rano da bismo ranije i krenuli u Đakovicu je u startu odbijena. Ili duhovnim rečnikom, nisam dobila blagoslov. Rekoše mi da ništa neće pobeći od nas i da se slobodno prepustim malim ritualima, popijem čaj, poslušam koju molitvu, pa koliko stignem.

– Ma kako to oče?
– Kako kako Zoro!? Lepo. Tako lepo i jednostavno. Nije ti ovo Beograd. A da znaš, ni u životu van ovog manastira se ama baš ništa neće desiti ako prestaneš da juriš.

Čisto da kažem da smo iskušenici i ja ipak uspeli relativno brzo da operemo sve prozore.

Sledeće nedelje se održava tradicionalna smotra folklora, kada u manastir dolaze sva dečija kulturno umetnička društva iz celoga Kosmeta i takmiče se u narodnim igrama i sve mora da blista.



Polazak za Đakovicu je konačno tu, uzbuđenje raste, a sa njim i nelagoda. Znam mnogo toga o Đakovici, ali najvažnija stvar od svih je da se tamo ne sme ići. Nikako i nikada. Shodno istorijskim događajima u poslednjih stotinak godina, albanske porodice dobro pamte previranja i samo čekaju priliku. U celom tom kraju ne postoji kuća koja nije darovala bar po jednog UČK odmetnika. I ne postoji gotovo niti jedna familija koja ne oplakuje bar po jednog takozvanog borca. To su ljudi koji i dan danas na svaki Božić i Uskrs dođu do crkve i gađaju je smećem. A sada je 2019. godina. Policija unutra zaključa monahinje, navodno radi bezbednosti i čeka da se rulja raziđe. Ne idite sami tamo, i ne pričajte srpski, ako Boga znate. Osim ako niste ludi Srđan.

Usput mi Otac priča gde su sve nalazile crkvice i opisuje kakve su bile. Priseća se kako je ispred jedne bio baš lep proplanak i da je tu mnogo voleo da služi. Ako Bog da, ići će ove godine na livadicu i mada nema više niti jednog jedinog kamena da svedoči da je nekad tu stajala bogomolja, on će održati službu. Ja ne bih smela. Čitavim putem su tu i monumentalni, ali zaista ogromni spomenici počivšim takozvanim herojima palim za oslobođenje Kosovo Republike. Kad gledam količinu ovih spomenika, rekla bih da je Vojska Jugoslavije baš kidala na terenu, mi faktički izgubili nismo.



Lepša strana odlaska u Đakovicu je prirodni fenomen odnosno kanjon Belog Drima kroz koji prolazi drum. Nema šta, oduzima dah. Samo malo napred, sa leve strane je i čuveni Terzijski most, ide paralelno sa ovim današnjim savremenim putem. Preko njega je prešla vrhovna komanda sa kraljem Petrom pri povlačenju ka Prokletijama u Prvom svetskom ratu, i još desetine hiljada vojnika i civila. Nije baš dugačak kao onaj u Vučitrnu, ali ima visoke lukove, a i ispod je reka.

Đakovica nije posebno velika, osrednja varošica prosečnog izgleda. A prosečan izgled varoši na Kosmetu je zaista očajan. Klina, Istok, Uroševac, razlike nema. Čemer. Otac usporava pored gradskog parka. U sredini gradskog parka je spomenik majci Terezi. Baš tu je do pre 20 godina stajala glavna gradska crkva. Iživljavanje nad njom je trajalo sedam dana i sedam noći dok samo prah nije ostao. Zatim je na red došla i druga gradska crkva u koju smo se mi sada uputili. Tu je ipak ostao po koji kamen jer se Međunarodna zajednica umešala, kao – nemojte ipak baš sve da sravnite sa zemljom.

Gračanica manastir

Imajte u vidu da je većina spomenika srušena po dolasku te pomenute Međunarodne zajednice. Vojnici KFOR-a se bukvalno samo sklone nekoliko metara i propuste rulju da obavi šta je naumila. Oni nikada nisu imali ni ovlašćenja ni naređenja da brane imovinu srpskog naroda i srpske crkve. Zašto su tu, procenite sami. Veoma blizu parka je i crkva u koju smo se mi uputili. Ima zidine od preko tri metra svuda oko sebe, bodljikavu žicu i kapiju od debele hrastovine. Ulazak nije moguć, osim ako niste najavljeni policiji, ili ako niste svešteno lice. A ako kojim slučajem uđete, treba imati petlju i izaći, jer će svi na ulici lepo da vide odakle ste izašli. Nisam ti ja za to.

Ovde žive četiri Srpkinje, dve monahinje i dva „civila“, Vaska i Nada, nekoliko mačaka i dva psa. Ljudi, ove žene apsolutno nikada ne izlaze van tog ograđenog dvorišta, čak ni preko puta do prodavnice, nego im policija donosi šta treba. Njihove pse i mačke kad izađu napolje da se „druže“ sa ostalim psima i mačkama deca gađaju kamenjem, jer to su zaboga srpski psi i mačke, šta ima da se mešaju sa albanskim.



Baka Nada je izgubila moć govora i hodanja, danima, nedeljama i godinama sedi iza crkve i gleda u onaj zid od tri metra, ćuti i čeka svoj kraj. Ne znam ni da li može da me čuje, no ipak se javljam, kažem evo ja došla da Vas vidim i crkvu da vidim. Reakcije nije bilo. Nije se ni pomerila. Stala mi knedla u grlu. Odlučujem da sednem pokraj nje i krećem da joj pričam gde sam sve juče bila, ko me je dočekao i kako sam se provela. Zvučala sam skroz ushićeno, bez i najmanje namere dodvoravanja toj ženi. Pogledala me je, hej pogledala me je i po očima znam da me je i slušala i sigurna sam, mnogo, mnogo, mnogo sam sigurna da joj je bilo drago što sam tu. To me je slomilo i već osećam kako ću da krenem da plačem. Ima da se zarozam kao kakva curica. A ne želim to pred njom. A vala neću ni da me policajac gleda kako cmizdrim. Brzo sam joj rekla da idem da celivam ikonu i da se odmah vraćam. Utrčala sam u crkvu da zamolim za malo snage. Nikada do sada u ovom svom životu nisam celivala ikonu niti zamolila za bilo šta, niti se jednostavno zahvalila. Izgleda da je došao i dan za to. Kada se sledeći put budete nervirali zbog kakve trivijalne ovozemaljske gluposti, setite se da u Đakovici sede četiri žene Srpkinje, da nikada ne izlaze napolje i da se mole za sve nas. I hvala im na tome.

Malo sam se sabrala i otišla na kratko do Vaske Pravi zmaj! Visprena i dalje živahna ali potpuno svesna gde je i kakva je situacija. I ne očajava zbog toga, ona se nije predala iako je u očiglednom zatvoru. Prihvatila je to kako jeste i o svemu priča kao da je najnormalnija stvar, pa i o svojoj smrti. Kaže da se ne brine ni malo i da Vladika neće dopustiti da ovo mesto zamre. Kad njih više ne bude bilo, doći će ovde nove tri – četiri žene da bdiju i čekaju neke nove goste.

Bogorodica Ljeviška

Dolazak ovde me je toliko iscrpeo da sam dobila temperaturu i čitav put nazad prespavala. Iskreno, nešto ovako nisam očekivala. Ko zna da li ću ih ikada više videti i šta će sa njima biti i pitam se šta me ovde još čeka i da li ću ja to uopšte moći da podnesem. Morala je da padne i jedna popodnevna dremka, pa da se ponovo nađem sa Dušanom u gradu. Ovoga puta idemo u najlepšu od svih, crkvu Bogorodica Ljeviška. Dušan se veče pre zapio u Gračanici, pošto je do tamo otišao na momačko veče nakon što smo se rastali i sad nije najsposobniji da hoda. Od bogoslovije sam prešla preko kamenog mosta i krenula ka Gazi-Mehmed pašinom hamamu. Po meni, on je najlepši hamam u celoj Srbiji. Čak da nekome i nije lep, definitivno je jedna od najznačajnijih javnih zgrada osmanskog perioda, i slobodno mogu reći jedna od najočuvanijih u svom originalnom obliku. Od ostalih hamama u Srbiji videla sam Isa-begov u Novom Pazaru i znam da postoji jedan čak u malenom Baču blizu granice sa Hrvatskom. Stipe nikako da me vodi tamo… Ovaj prizrenski su obnovili 30 – ih godina 19. veka rođaci onog Emin Rotulija što je harao po Smederevu, a danas je u njemu umetnička galerija.

Prizren - crkva Bogorodice Ljeviške

Prizren crkva Bogorodice Ljeviške

Prizren - crkva Bogorodice Ljeviške

Istorijom se ne valja igrati, ali jedna od teorija koja kruži je da se ovde nalazio stari mitropolitski dvor. Po drugoj priči, dvor je bio sa druge strane reke. Kako bilo, odatle se ide samo pravo od ulice Adema Jašarija maksimalno desetak minuta dok ne ugledate div hram Milutina Nemanjića. Milutin je izgradio nebrojeno crkava i manastira. Bogorodica Ljeviška nije ni najveća, a po mnogima ni najlepša od njih. Meni je pak najdraža zbog sudbine koja ju je zadesila. Glavni neimari su bili protomajstor Nikola i živopisac Mihailo Astrapa. Danas je nije lako uočiti sve dok se ne dođe tačno do ispred nje same jer su je nadvisile i okružile mnoge nove savremene kuće. I nju čuva policija, a u potpunosti je ograđena bodljikavom žicom. Naravno, i ona je uvek zaključana. Pošto me je Dušan najavio, kapiju mi je otvorila žena koja živi u kući desno od crkve. Ako ikada poželite da odete tamo, slobodno pokucajte na uvek spuštene drvene roletne do ulice i bićete uvedeni. Dobijam ključeve da mogu da se zaključam sa unutrašnje strane za svaki slučaj i ostajem potpuno sama. Ne znam gde pre da gledam. Iako znam da imam dovoljno vremena sa sobom se borim da li ću prvo desno ka prikazu Jakovljevog sna, pa ‘ajde levo ka episkopima, pogubih se načisto u izobilju boja i ukrasa ovih izmučenih i izudaranih freski.



Da bi se malter lakše i bolje zakačio, potrebno je načiniti što više udubljenja u zidovima. Čitav unutrašnji prostor ima nebrojeno mnogo takvih udubljenja. Ali sakaćenje joj nije moglo ništa, freske su i dalje jasno žive. Kakva li je tek bila pre svega ovoga, kad je i sad silna. Sredinom 20. veka konzervatori Zavoda za zaštitu spomenika kulture su pristupili uklanjanju više slojeva maltera dok se, nakon više od 400 godina, pred njima freske nisu ponovo rodile. Na pomenutom Jakovljevom snu, nasuprot jednog od Bogorodičinih prikaza, stoji dugački arapski tekst: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj. Pusti me da uđem jer ovo je kuća tvoja.“ I on je prvi put viđen nakon skidanja maltera.

Bogorodica Ljeviška

Mi volimo da mislimo da je ove Hafizove stihove napisao neki učeni neimar sa istoka dok je uništavao za njega kaurske slike koje su mu se ipak učinile lepim. Verovao je da je on poslednji čovek koji vidi čitav živopis. Desno odatle je prikaz paganskih učenjaka, Platona i još jednog, ne znam kojeg. Prepoznaćete ih po tome što su oni jedini likovi koji nemaju oreole. Ne znam zašto su u crkvi, ali volela bih da mi neko objasni. Edukacije nikad dosta. U priprati je i prikaz kralja Milutina u natprirodnoj veličini sa natpisom: “O Hriste Bože verni i samodrživi i svetorodni i blagočastivi Stefan Uroš, kralj svih srpskih zemalja i pomorskih, praunuk svetoga Simeona Nemanje, unuk prvovenčanog kralja Stefana, sin velikog kralja Uroša, zet velikog cara grčkog gospodina Andronika i ktitor ovog svetog mesta”. Još jedan dokaz! Da se zna ko je ko!

Bogorodica Ljeviška

Unutra je skoro sve crno, gotovo apsolutno crnilo izazvano paljenjem 2004. godine. Dobra stvar je što se sloj gareži može skloniti, kao što je i sloj maltera sklonjen. Samo to puno košta. Dadosmo milion evra za Bogorodičinu crkvu u Parizu ili ti Notr Dam, al ne i za Bogorodičinu crkvu u Prizrenu. Svima koji i pomisle kako sam zatucani velikosrbijanski ksenofobni šovinista, imam da poručim samo jedno: ne sudite da vam ne bi bilo suđeno. Jer kakvim sudom sudite, tako će se vama suditi (Matej, 7.2). I naravno da gledaju svoja posla.

Prizren - crkva Bogorodice Ljeviške

Put na Kosovo Bogorodica Ljeviška

U brodu postoji i jedna jedina netaknuta freska, majstorski i neprevaziđeni prikaz Bogorodice Eleuse. Tipičan stil klasicizma Paleologa i Vizantija u malom. Nisu joj iskopane oči i nije tučena čekićem. Njena sudbina je bila da stoji zazidana. Nekoliko crvenih vizantijskih orlova koji sada stoje na zastavi Albanije i to je manje više sve što za sada možete da uočite. Pošto nije bilo više ničeg što bih mogla videti, pažljivo sam zaključala kapiju i vratila ključeve na njihovo mesto.

Uskoro bi trebalo da se pridružim jednoj pokloničkoj grupi koja ide ka selu Belo Polje. Kontaktirala sam ih par dana ranije i pošto je bilo slobodno sedište, primili su me da deo puta provedem sa njima. Za Belo Polje nikada do tada nisam čula. Nalazi se u neposrednoj blizini Peći. Pošto je put kojim smo krenuli ka tamo isti onaj kojim me je Otac vodio do Đakovice, nije bilo toliko potrebe da gledam okolo. Samo selo nije preterao veliko, ima svega nekoliko kuća, što spaljenih, što obnovljenih, crkvicu i parohijski dom. Na ulazu vas dočekuju natpisi “Srbe na vrbe” i porušeno groblje. Onih nekoliko Srba povratnika su sišli sa brdašceta i svi zajedno sedamo ispred crkve da čujemo neverovatnu priču o ovome mestu i o tome kako su gotovo svi pukom srećom ostali živi.

 Put na Kosovo

Po povlačenju vojske Jugoslavije, sa planina iznad, ka selu je krenula UČK, dok je u podnožju, odnosno kraj crkve ispred koje mi sada sedimo bio KFOR. Narod se nalazio između. U nadi da će biti spašeni meštani su svi zajedno strčali ka pomenutom KFORU, ali avaj, već sam rekla da oni nemaju nikakve nadležnosti i ne mešaju se. Nemaju naređenje da upotrebe nikakvu silu kako bi sprečili Albance u bilo kakvoj nameri, samo gledaju sa strane. Mogu misliti užasnuti očaj ovih ljudi kada su to i sami shvatili. Nije bilo govora o razdvajanju, pa su dobrovoljno svi zajedno ušli u parohijski dom da sačekaju da budu redom pobijeni ili živi spaljeni. U tom su stigli i divljaci sa planine i krenuli da se prvo obračunaju sa crkvom. Nakon crkve došao je red i na dom, spremilo se gorivo za polevanje i dodatni materijal kako bi plamen mogao brže sve da ih obuhvati. Albanac drži upaljač u ruci i kreće da zapali sve ove ljude, žene, starce, decu, a onda u sekundi pada kao pokošen. Meštani kažu da ne znaju ime žene koja ga je ubila pucavši mu u glavu, samo znaju, po zastavi na uniformi, da je bila pripadnica Američkih mirovnih snaga.



Ostali silni junaci su se razbežali, a danas su i dalje tu odakle su i došli, u zaseoku iznad. Porodica ubijenog svake godine podnosi inicijativu da se velikom heroju Albanskog naroda palom za slobodu podigne zasluženi spomenik na mestu na kojem je poginuo. Amerikanka je smenjena iz službe zbog očiglednog prekoračenja ovlašćenja, a po narod je poslat konvoj kako bi svi bili izvučeni ka severu. Ne znam odakle im hrabrost da se ovde vrate i žive toliko blizu onih koji su ih jurili ka podnožju, znam samo da nikada do tada nisam osetila ogromnu jezu. Divim im se.

Nisu svi imali ovakvu sreću. Njihove komšije čije su kuće bile malo udaljenije su nesrećno prošle. Pričaju nam o devojci po imenu Mara ili Marica. Sa ove vremenske distance na žalost ne mogu tačno da se setim. Na oči njene majke su je satima silovali i nad njenim mrtvim telom se iživljavale komšije Albanci, katolici. Majka ih sve zna. Godinama su živeli jedni kraj drugih. Nosili su krst oko vrata dok su je mučili, baš kao njena ćerka što je krst imala. Marica sada leži na manastirskom groblju Pećke Patrijaršije. Raskomadane delove njenog nagog tela je rukama sakupio lično Mitropolit Amfilohije i odneo na jedino mesto gde je mogla da u miru počiva.

Niko ni reč ne progovara, niko ne pije ni onu rakiju što su nas ponudili. Dugo nepomično stajanje. Meštani nas pozivaju da prošetamo uz brdo da vidimo obnovljene domove i jedan svojevrsni simbol slobode celog kraja: kuću Miloša Ćirkovića. Nekoliko najhrabrijih se odvažilo da krene ka gore. ‘Ajde idem i ja, pa šta bude. Uz put ima još nekoliko natpisa “Srbe na vrbe” i “smrt Srbima”. Nailazimo na komšije Albance odozgo, pokazuju srednji prst, a onda kažiprstom prelaze preko vrata i gledaju me u oči. Sunce ti kalajisano, odsekla sam se načisto. Mislim, to jest trudim se da mislim, da je to samo predstava i psihičko maltretiranje, neće ničeg stvarno biti. Ali opet, mi smo ovde samo pola sata i otići ćemo kućama, a Krstići, Jovanovići i druge porodice ostaju ovde sa njima…

Obnovljena kuća Miloša Ćirkovića

Miloš Ćirković je bio šumar, znao je u dušu svaki kamen u okolini i bio vodič pripadnicima VJ za vreme sukoba. Kada su svi meštani nakon čudom preživljenog pokušaja paljenja morali da odu, Miloš je ostao, i to u uniformi. Tako on postaje jedini vojnik Vojske Jugoslavije pod oružjem. Odolevao je danima. Vladika je slao ljude da ga nagovore da se povuče, uvek je odgovarao: “Vi idite, ja neću”! Ne bih ni pokušavala da prepričam Milošev život, za to postoji dokumentarni film istog imena: “Vi idite, ja neću”! Obiluje potresnim scenama, tako da ako niste u stanju to da podnesete, bolje ne gledajte. Miloševe telo nikad nije nađeno, a njegova stara majka voli da misli da je on i dalje živ, da se okrenuo samovanju, možda u nekom manastiru umoran od ovozemaljskih muka. Eh, šta su ti majke.

Grupa kreće dalje svojim putem, a ja ostajem na lokalnom drumu da uhvatim prvi bus za nazad. Osećam da gubim snagu, sutra valja ići na posao, pa onda planirati sledeći dolazak, nisam se pokolebala. Ništa od ovoga me nije pokolebalo. Imam čitav spisak crkava, sela, tvrđava, isposnica koje želim da vidim. Nisam našla sve Prizrenske crkve, pa Visoki Dečani, Peć i patrijaršija, hoću i ka Novom Brdu i Bostanu, pa u Šilovo i Gornje Kusce, a i u Staro Gracko. Moram i na sever u Zvečan i na Šaru na jugu. Orahovac i Veliku Hoču, Svako ko kaže šta ćeš tamo, nije više naše, nek krene da čita ova i još mnoga nepobrojana mesta i nek vidi gde nas sve ima.

    Prizren srpska kuća kod crkve Svetog Spasa

Prizren

Pozdravljam se sa bratijom, ikonom Bogorodice starom preko 300 godina i freskom oca Haritona, njihovog nekadašnjeg sabrata. Otac Hariton je kidnapovan pre 20 godina na oči nemačkog KFOR-a. Po ozledama na telu, slomljenim pršljenovima, iskidanim prstima, odsečenom tkivu, višebrojnim ubodima u predelu stomaka znamo da je prošao strašne muke pre nego mu je odsečena glava. Telo je pronađeno, ali glava nikada. Stare muslimanke iz okoline se kunu da su videle mudžahedine kako igraju fudbal glavom nekog popa…

Dobila sam pravo pravcato sveto miro. Ne ono industrijsko, nego ono koje je istinski poteklo iz ikone. Sad ću opet da plačem ajao.

Otac me je odvezao do autobuske stanice i poželeo srećan put. Izgledalo je kao kraj iskušenja i sve što sam planirala je bilo da ćutim i da se ne mrdam do Beograda. Čovek snuje, Bog odlučuje, tako da me je na putu do Beograda ipak čekalo još jedno iskušenje i to u vidu konduktera autobusa po imenu Andrijan Ukaj. Video je da sam se pri ulasku u bus pozdravila sa čovekom u mantiji i čuo da pričam srpski i odlučio da izvrši mentalnu torturu nada mnom… klasični smarač. Nije baš najprijatije sedeti u busu sa još 50 Albanaca dok ti Adrijan neprekidno drži govor. Svakako pokušava da ispadne šmele, ali je i dalje jako nezgodno. Zašto sam došla, šta hoću, što ne znam albanski, kako ja to mislim da budem ovde, a albanski ne znam, to je jezik većine, je l me Vučić poslao. O majko sveta, jedi govna Adrijane, de ga nađe. Objašnjavanje da sam turista ne pomaže, kao ni primer da kad njegovi idu da „rade“ po Italiji i Švajcarskoj ne znau te jezike. Mislim Adrijane ako si ikada mrdnuo odavde, npr. u Pariz, jesi li pričao francuski. Džaba, sad je još i seo pored mene, a i svi ostali su skapirali ko sam. Veselo. Pokušavam da skrenem sa teme, pa pričam kako je jako lepa priroda, lepa Metohija, samo ima mogo smeća okolo. Adrijanu nije pravo, kaže da Metohija ne postoji, samo Kosovo. Dobro, Kosovo je mnogo lepo, ali je svejedno svuda pored puta smetlište. Deponije na sve strane. Adrijan kaže da to Srbi bacaju i namigne mi. Ja se razveselih pored sve muke. Kažem “uuuu dobro je onda, čim ima ovoliko smeća, znači ima ovde mnogo Srba”, a ono fazon oko Suve Reke nema ni jedan jedini. Kapira i on kako je to upravo ispalo, pa po treći put menjamo temu, ovog puta na njegovu inicijativu. Sad me već zove na kafu, priča kako je on vlasnik autobuskog preduzeća, nego sve neradnici, pa mora da kondukteriše on lično, pita da li bih se mogla udati za Albanca. Od svega sam prihvatila samo da mi šeruje vaj- faj kako bih neprekidno slala poruke sadašnjem ocu Vasiliju da sam i dalje u životu.

manastir Gračanica



Nisam ni slutila da ću se neizmerno obradovati ružnom prizoru Prištine u daljini kao tada što sam. Izletela sam kod Albi Mola, rekla Adrijanu da ga dva evra što mi nije vratio kao kusur častim da kupi nov bus i otperjala ka Gračanici.

Iznenadila sam samu sebe kako brzo mogu da trčim. Prvo na šta se naiđe je Dom kulture sa spomenikom missing, pandan onom newborn iz Prištine. Imena i likovi kidnapovanih i nestalih. Ne bih dužila o Gračanici, osim što bih pomenula da sam svratila do manastira koji je takođe podigao kralj Milutin. Unutra su prikazi njega i prelepe Simonide. Odrecitovala sam joj Rakićevu pesmu njoj posvećenu. Kapiram da to sigurno svako radi, ali što ne bih i ja.

Iskopaše ti oči lepa sliko
Večeri jedne na kamenoj ploči
Znajući da ga tad ne gleda niko
Arbanas ti je nožem izbo oči…

Ima nečeg u njenom liku, vuče te da je gledaš i gledaš.

Prizren - crkva Bogorodice Ljeviške

Bus kreće za 15 minuta i pomoći će mi da se dodatno orijentišem i naučim još nekoliko alternativnih puteva i srpskih sela uz put, što ću iskoristiti za sledeći dolazak. Unutra su svi Srbi, konačno. Izdvojila bih dedu Mihaila, Mikulu, ili babu Olgu, šta li je jebem li ga. To nešto izgleda ko deda, svi mu se obraćaju u muškom rodu i po imenu Miki, Mihailo, i na ličnoj karti je njegova slika, samo piše ime Olga i pol ženski. Na pauzi je išao u muški VC! Ovde se dakle uz dogovor može i takva lična karta izvaditi. Ko zna šta je Mikula radio da se sad ovako krije. Na administrativnom prelazu je najopušenije prošao, Albancima ništa nije sumnjivo. Sjajno, mnogo jaka „granica“.

Ova priča nema neki mudri zaključak, niti kakvu prosvetljujuću lekciju, neću izvući nikakvu poučnu misao, nikakav adekvatni citat. Ništa od toga.

Odlazak u Beograd nije kraj. Sada već više i ne znam koliko puta sam nakon ovoga iznova odlazila na Kosmet i svaki sledeći je bio upečatljiviji i jači od prethodnog…



Comments 4

  1. Pročitala sam sva tri dela putopisa. Svaka čast ovoj devojci na hrabrosti. Događaji koje je opisala u trećem delu jako su me potresli, uzdrmali do temelja. Nikada neću biti u stanju da pojmim strašnu istinu da ljudi prema drugim ljudima mogu da se ponašaju kao najsurovije i najsvirepije zveri, u kakvim god okolnostima da se ta zverstva događaju i kakav god da je povod. Kako bih posle saznanja o takvim događajima i dalje imala veru u ljude, koju i autorka ovih putopisa pominje, tešim sebe da ljudi koji čine i koji su činili tako strašna zlodela zapravo i nisu ljudi, već zveri. I iskreno se nadam da će ih stići kazna božija, kako god oni tog svog boga nazivali.

  2. Baka Nada je preminula krajem prosle godine, negde pred Novu godinu ako se dobro secam. Zorana, divni tekstovi, drago mi je da ima jos ljudi koji se osmele i posete KiM.

Leave a Reply