Put do srca Sunca III – Palestina




David

U Jerusalimu postoji arapska i centralna (normalna, jevrejska) stanica. Arapska je malo jeftinija i odatle autobusi polaze za Palestinu. To me podsjetilo na Kosovsku Mitrovicu. Srpska i albanska stanica postoje u tom gradu. Sa albanske su autobusi nešto jeftiniji i voze na jug.

U nizu čudnih pravila, postoji i ono da su vozači koji voze odatle za Palestinu u pravilu Arapi, hrišćanske vjeroispovjesti. Činjenica da su Arapi im osigurava bezbjednost u Palestini, a ona druga činjenica, da nisu muslimani im osigurava to isto u Izraelu.

Takođe, jedna od zanimljivosti je i ta da oni pravi, religiozni Jevreji ne podržavaju državu Izrael. Ta država, po njima, nema Božji blagoslov i samim tim ne treba ni da postoji. Prava jevrejska država treba da nastane onda kada se izgradi Treći Hram, kada se pojavi Mesija.

Dolaskom na arapsku stanicu, izbor je pao na Jerihon. Nemam pojma gdje ću spavati večeras, nosim Edoardovu malu torbu i u njoj čist veš i peškir. No, dan je tek počeo, snaći ću se.

Najstariji konstantno naseljeni grad na planeti, Jerihon, duboko je u Palestini. Ne postoji direktna linija do tog mjesta. Autobus me odvezao do palestinskog sela Al-Zaria i tu ostavio. Selo je udaljeno samo par kilometara od Jerusalima. Odatle treba da hvatam dijeljeni taksi do Jerihona. Na putu do Al-Zarie, prvi put sam vidio Zid.DSC_5137.JPG

Al-Zaria. Palestina. Jezivo. Hodža uči, svi bulje u mene, niko ne govori engleski. Čekam da se skupi dovoljno ljudi koji idu u Jerihon ili Ramalu, pa da krenemo. Mladić iz obližnjeg malog kafića me zove da priđem, da kupim nešto od njega. Daut (David). Govori engleski i ima 26 godina. Prvo pitanje koje mi je postavio bilo je Šta znaš o Palestini, maj frend?  Započeli smo razgovor.

Iste smo struke. On, međutim, radi u nekom malenom kafiću, za neku mizernu lovu, u palestinskom selu. Moj položaj u jednoj Bosni je neuporedivo bolji. Ponudio me kafom. Zapalili smo. Rekao mi je da se naziv mjesta u kojem se trenutno nalazimo prevodi kao Don't care. Oni ne mare za bilo šta, samo žele da žive. Slobodno, ako može. Izrael im to ne dozvoljava. Ne mogu da se kreću slobodno. Izrael Palestince posmatra kao broj, stvar, plavu ili zelenu ličnu kartu. Oni sa plavom mogu da se kreću po Izraelu. Ovi sa zelenom ne mogu. Zapravo ne mogu nikuda. Zatvoreni su tu, kao životinje.




Pitao sam ga šta oni zapravo žele. Ljudi u Izraelu mi to nisu mogli reći.

Rekao mi je da oni imaju dva sna. Jedan, veliki, neostvarivi san je da Izrael nestane. Drugi san je da nestane Zid i naselja s ove strane Zida. Rekao mi je da je Izrael sa zidom zašao u njihovu teritoriju. I pored toga, sa njihove strane Zida grade naselja. U ta naselja dolaze najradikalniji, najreligiozniji Jevreji, zbog nekog, meni neshvatljivog koncepta patnje. Žele da se muče za vjeru, da budu mučenici. Najveći problem ovdje su upravo ta naselja. David se zapalio od želje da mi prenese svoju poruku, da mi kaže da je to OKUPACIJA i ništa drugo, i da prenesem to svima, da iznesem vani tu Istinu. Oni to govore svim ljudima koji tamo dođu. Jako im je važno da se to čuje i zna. Dvanaest godina nije bio u Jerusalimu. Jerusalim je samo 4-5 kilometara udaljen.

Bojkotuju izraelske proizvode. Taj pokret je poprimio velike razmjere, prisutan je čak i u Evropi. Saslušao sam njegovu priču. Čak i onaj dio u kom izraelski vojnici nakon što ubiju Palestinca, oduzmu mu imovinu, jer treba neko da plati taj metak kojim je ubijen taj Palestinac, treba neko da plati tog vojnika.

Razumijem ga. Obavještavam ga o tome. Govorim mu kako mi je jasan njihov težak položaj. Ali mi je jasno takođe i da se ljudi u Izraelu zaista boje, zaista samo žele da se zaštite po svaku cijenu i da dobar broj ljudi koje sam tamo upoznao ne podržava Zid, ali ga smatraju nužnim zlom. Boje se napada, bombi. Pitao sam ga zašto se raznose bombama. Rekao mi je da oni nemaju ništa, nemaju izbora. Izrael ima vojsku, silu, novac. Mi nemamo ništa. Ja imam samo svoje tijelo. I nož.

Taj odgovor me potpuno razoružao, šokirao, zaledio. Možda sam očekivao da ću čuti nekakvo osuđivanje tih ludaka koji se raznose bombama. Čuo sam samo očaj, odobravanje napada. Napada u kojima ginu najčešće jevrejski civili, žene, nerijetko trudnice. Ovi ljudi su zaista očajni. Najzad sam počeo da shvatam. U takvom stanju, stanju totalnog očaja i beznađa, terorizam ovim ljudima pruža jedinu utjehu i daje im osjećaj zajedništva, pripadnosti. U takvom stanju, vjerovatno bih razmišljao isto kao i David.

Najzad se skupilo dovoljno ljudi za taksi. Pozdravio sam se, zahvalio mu i potegao novčanik da platim kafu. Odbio je da uzme novac. Ti si moj gost, hvala tebi. Želio je samo da ga saslušam.




Jerihon

Stigao sam u centar Jerihona. Palestinske zastave, arapska muzika, paralelni svemir.

Odmah sam našao turistički info centar i sa ljubaznim, očito gej likom koji tu radi razmjenio par rečenica. Dao mi je mapu i objasnio sve što me zanimalo. Krenuo sam pješke. Neka 4km sam hodao, prolazeći pored svih mogućih crkava. Ruske, grške, rumunske. Tu sam prošao pored Sikamorinog drveta, na koje se navodno popeo izvjesni preniski Zakej, da bi odatle mogao vidjeti Hrista prilikom jednog od njegovih prolazaka tim gradom. Nastavio sam ka starom Jerihonu. Jerihon je najstariji konstantno naseljeni grad na planeti. Vidio sam arheološko nalazište grada, obišao malo to područje i žičarom se zaputio do manastira. Žičara se usred vožnje zaglavila.

Ali, ne bih o tome.

Manastir je izgrađen u stijenama. Nešto poput Ostroga. Izgrađen je na samoj pećini u kojoj je Hrist proveo 40 dana posteći, moleći se i boreći se sa Sotonom. Ulaz je dozvoljen samo i isključivo hrišćanskim turističkim grupama (arapskim hrišćanima ipak ne dozvoljavaju ulazak. Pitam se šta bi Hrist rekao o tom rasizmu), tako da sam sačekao jednu rusku grupu hodočasnika i s njima ušao unutra. Osim pećine za koju se vjeruje da je u njoj vrijeme provodio sam Hrist, nalazi se i čitavo mnoštvo drugih pećina, takozvanih kelija. Malo sam popričao sa simpatičnom ruskinjom iz te grupe. Ona naravno smatra da su samo Hrišćani u pravu, da se mora čitati Jevanđelje, da se moraju poštovati sva ta bizarna pravila, inače sva vjera nema smisla. Takođe, bila je apsolutno zatečena kada sam joj rekao da nemam to nešto što ona naziva blagoslovom i da sam došao na svoju ruku, potpuno sam.

Vratio sam se u centar, da nađem prevoz za Jerusalim. Iako pojma nemam gdje ću spavati, Jerusalim mi je ipak sigurna zona. Sigurnija od Jerihona. U Palestini, za razliku od Izraela, vlada bezakonje. Da nema arapskog urođenog poštenja i čestitosti, da se moram uzdati u zakone i policiju, osjećao bih se mnogo neprijatnije ovdje.

Nema više taksija za Al-Zariju, svi su otišli. Noć je pala. Niko ovdje ne govori engleski. Čekao sam neko vrijeme. Ne znam šta ni koga. Najzad su se pojavila dva mladića sa kojima sam započeo razgovor. Oni su mi rekli da mogu da krenem sa njima taksijem u pravcu Ramale i da će mi taksi stati na čekpointu u Kalandiji. Tako je i bilo. Sjeli smo u taksi i nastavili razgovor.

Momak s kojim sam pričao je zeleni ID, a ovaj drugi plavi. Zeleni ne može da uđe u Izrael. Kretanje mu je apsolutno ograničeno.

Programeri su. Pitaju me o Bosni. Veseli su, veseli neki ID – jevi. Zeleni tvrdi da ima prijatelje Jevreje, da mu ne smeta Izrael. Samo želi slobodno da se kreće, da nestanu naselja i Zid. Kada su ostali putnici shvatili da sam stranac i da razgovaramo o Palestini, svi su počeli da govore Zelenom šta da mi kaže. Zamotana gospođa ispred nas je razumjela razgovor i tražila od njega da mi obavezno kaže da se ovdje radi o OKUPACIJI i da tu poruku prenesem dalje. Svi su se u tom kombiju toliko trudili da mi kažu svoju stranu priče, da mi objasne da je to OKUPACIJA, iako je to, dok ste tamo, potpuno očito. To je čista okupacija.

Najzad sam počeo da shvatam stvari. Do sada sam svakih pola sata mijenjao mišljenje i stranu. Danas sam shvatio. Nema tu strane. Ne postoji istina. Barem ne jedna.




Izašao sam kod čekpointa u Kalandiji i zanijemio od prizora. Svako bi trebao to da vidi. Ratna zona. Visoki tornjevi, veliki reflektori, gomila vojnika, u punoj ratnoj opremi. Zid. Prišao mi je vojnik i rekao da ne mogu tu da prođem, da je to prolaz za automobile i poslao me na drugo mjesto. Našao sam se u ponižavajućoj ulozi, inferioran, ispred deset godina mlađeg balavca, sa velikom puškom, u panciru, igrajući ulogu gospodara moga života. U tom trenutku sam u potpunosti razumio očajni položaj Dauta iz Al-Zarije i potrebu da raznese sebe i njihovog vojnika.

Tu sam prošao još jedan pretres, detektor metala i pasošku kontrolu. Još jednom sam morao da ponovim svoju glupu i sumnjivu priču: Iz Srbije sam, ali sam zapravo iz Bosne, nemam ho(s)telsku rezervaciju, odsjedam kod potpunih stranaca kojima ne znam prezimena…

Nakon prolaska kroz čekpoint u Kalandiji, zapisao sam samo jednu rečenicu:

Palestina je suština, Izrael je forma.

Naama

Stigao sam u potpuno pusti Jerusalim. Petak veče, Šabat je, nigdje nikoga nema. Bizarno. Čak ni gradski prevoz ne funkcioniše. Ništa.

DSC_5322.JPG
Centar Jerusalima, Yafo ulica, Šabat

Našao sam jedan pab, platio pivo 8 maraka i počeo da razmišljam gdje bih mogao spavati. Sa Naamom se čujem već par dana, ali nam komunikacija baš i ne ide. Ne znam da li joj je engleski katastrofalan ili jednostavno ne konta. Malo me nervira. Rekla je da će doći u taj pab i da će me hostati večeras, ali nije ostavila utisak pouzdane osobe, pa nisam ništa očekivao.

Ipak je došla.

Odmah smo kliknuli. Uživo nam je komunikacija mnogo bolje išla. Glupi telefoni. Naama se bavi stvaranjem. Neko bi rekao da je umjetnik. Ja bih rekao da je stvaralac. Živjela je u pustinji par godina, sa Beduinima. Danas živi na planini u blizini Jerusalima. Usklađena sa prirodom. Kovrdžava, nasmijana, draga.

Naama kaže da čuje, osjeća Zemlju. Informacija koju dobija od Zemlje se u njoj manifestuje kroz simbole. Korištenjem proste matematike, Zlatnog reza i materijala kao što su drvo, metal i magareća balega, te simbole materijalizuje i udahnjuje im život. Tvrdi da ti simboli pomažu u podizanju svijesti jedne jedinke ili čitavog čovječanstva.

Krenuli smo ka starom gradu. Rekla je da bi bilo dobro da naberemo lavande i odnesemo je u kuću. Miris te biljke će nam pomoći da se bolje osjećamo i osvježiće cijeli prostor i naše umove. To je zvučalo dovoljno smisleno, da uđemo u bašte lavande uz same zidine Starog grada i počnemo da ih beremo. Po prezrivim pogledima prolaznika, religioznih Jevreja koji su pošli na molitvu, Šabat molitvu, ustanovio sam da je to što radimo apsolutno svetogrđe. Ipak, činilo se ispravnim.

Pričala mi je o simbolima skrivenim na samim zidinama Staroga grada, koje su još prvi graditelji Jerusalima uklesali, i njihovom značenju. O mreži podzemnih tajnih tunela ispod samog grada. Pričala mi je o jerusalimskom sindromu, registrovanom poremećaju ličnosti. Naime, u medicini se ovaj sindrom ogleda u tome da osobe koje boluju od njega su osobe koje su posjetile Jerusalim i nakon toga došla do logičnog zaključka da su baš oni Mesija.

Ja sam, zasad, dobro.

Pitao sam je kako oni mogu sa sigurnošću znati da ta osoba nije Mesija. Čekaju ga hiljadama godina i onda zatvaraju u kojekakve ustanove ljude koji tvrde da jesu Mesija. Pitam se koliko puta je Gospod glupim i ludim ljudima poslao Mesiju, a ovi ludaci ga zatvorili u ludnicu. Sure, sure, you are Messiah, we trust you. Just take this pill now… Jednom su tako isti ti ludi i glupi ljudi jednog razapeli. Tu, odmah pored nas.

Hm, nepovjerljivi Jevreji. Nisu vjerovali ni Hristu samom.

Uglavnom, ako odete u Jerusalim i shvatite da ste Mesija, zadržite to za sebe.

Takođe, postoji nebrojeno mnogo ljudi koji su nakon posjete ovom svetom gradu shvatili da su Sveti Petar himself.

Nikoga nema unutra. Sami smo nas dvoje. Unutrašnjost pustog Starog grada Jerusalima, petkom uveče, obasjana vještačkim svjetlom je možda nešto najljepše što sam vidio. Čak je romantično.

Pokazivala mi je kuće u kojima i dan danas žive ljudi. Pravi ljudi, stvarni. Žive tu. U srcu Starog grada. U srcu Sunca. Nevjerovatno.




Ispred jedne od radnji su izbacili stare ladice, sa lijepim drškama. Skinuli smo ih krišom i odnijeli kući, na planinu.

Planina

Naama živi u naselju kokošinjaca. To naselje čini par malenih kuća, baraka, koje su služile kao kokošinjci. Danas su preuređeni u manje više pristojne kuće. U tim kućama žive neobični ljudi. Neko bi rekao Hipici. Jedna od komšinica je bila u Bosni, na rainbow gathering-u, godišnjem okupljanju pripadnika hipi subkulture. Čuj, u Bosni.

Sa Naamom u kući živi lijepi pas, Jacquo (Žako). U svom domu je sve sama napravila. Svojim rukama. Sve proizvode koje koristi su napravljeni od prirodnih, već korištenih materijala, u skladu sa prirodom, poštujući prirodu i njene potrebe.

Slušali smo beduinsku muziku, pili čaj i razgovarali dugo. Noć, miris lavande, planina iznad Jerusalima, napolju kiša pljušti. Unutra je toplo. Utočište.

Jutro smo proveli u lijepom razgovoru, šetajući sa psom po planini kada nas je uhvatio pljusak. Vratili smo se u kokošinjac i doručkovali neke bobice iz šišarki ubranih u obližnjoj šumi i salatu od – trave.

 

Komšijin brat je išao za Jerusalim, pa me je povezao. Subota veče, grad se polako razbuđuje. Otišao sam kod Noe i Gala, odakle ću sutra, po najvećem pljusku, krenuti za Vitlejem, u crkvu Hristova rođenja…




3 Comments Add yours

  1. Upravo sam decku procitala sve tri price. Cekamo nastavak. Svaka cast, nema svako hrabrosti da se sam uputi na takva putovanja.
    ,,Najbolje se putuje kad putujes sam”
    Bravo!

    1. riffoman kaže:

      Hvala ti. Pozdrav tebi i dečku 🙂

Komentariši